Makedonski kralj Aleksandar došao je u jednu zabačenu, zlatom bogatu pokrajinu u Africi. Stanovnici su mu došli u susret i doneli mu pune posude zlatnih jabuka i raznog voća.
„Jedite samo vi to voće, ja nisam vama došao gledati vaša bogatstva, već da učim od vaših običaja“, govorio je kralj gostoljubivom svetu. Tada ga povedu na trg gde je njihov kralj donosio presude.
Upravo je napred stupio jedan građanin i govorio kralju:
„Ja sam, o kralju, od ovoga čoveka kupio vreću pleve i u njoj našao veliko blago. Pleva je moja, ali ne i nađeno zlato, a ovaj čovek koji mi je prodao vreću pleve, neće sebi uzeti zlato. Reci mu, o kralju, da je uzme – jer to je njegovo! “
Njegov protivnik odgovori: „Ti se bojiš da uradiš nepravdu, a ja ne treba da se bojim tako nešto uzeti od tebe? Ja sam tebi s vrećom prodao sve što je u njoj, zato zadrži svoje! Reci mu, kralju, da je tako!“
Kralj upita prvoga ima li on sina. On mu odgovori: „Da!“
Tada upita drugoga ima li on kćer, i taj mu potvrdi da ima.
„Pa dobro“, reče kralj, „obojica ste pošteni muževi: oženite svoju decu zajedno i podajte njima nađeno blago kao venčani poklon. To je moja presuda!“
Aleksandar se začudio kad je čuo kraljevu presudu. „Jesam li nepravedno presudio“, pitao je kralj, „da se ti tako čudiš?“
„Nipošto“, odvrati Aleksandar, „ali u našoj bi se zemlji drugačije presudilo.“ „A kako?“, pitao je afrički kralj.
„Obojica zavađenih“, uzvrati Aleksandar, „izgubila bi glave, a blago bi pripalo kralju.“
Tada afrički kralj sklopi ruke i upita: „Sija li kod vas sunce? Daje li vam nebo još uvek kišu?“
Aleksandar odgovori: „Da!“
Afrički će kralj na to: „To je tako zbog nedužnih životinja koje žive u vašoj zemlji: jer nad takvim ljudima ne treba da sija sunce niti da im nebo kišu šalje!“