Radio neki seljak u polju. Urod mu je zavisio od kiše, sunca, mraza... Što god posejao i posadio, slabo je nicalo. Videvši da mu ne ide, prvi put pomisli:

„Bože, zašto nisi uz mene?“

Ode u ribare. Dobro je počelo. Ali, moglo je i bolje. Često je izvlačio mreže pokidane. "Gorak je ribarski hleb", pomislio je. Nakon tri uzastopna dana sa slabim ulovom, otme mu se iz dubine duše:

„Bože, zašto nisi uz mene?“

Mislio je što će dalje. Od dedovine mu je ostala kuća na prometnoj lokaciji. Setio se da bi u njoj mogao otvoriti prodavnicu. Tako je i uradio. Krenulo je, nekako išlo pa... Ono što je ljudima trebalo, često nije imao, ono što je nudio, ljudi nisu trebali. Zavapio je:
"Bože, podaj mi snage!". Šta ću dalje?

Kako je u njegovom kraju raslo dosta lekovitog bilja, pomislio je kako bi bilo najbolje postati travar. Ali, kako znati koje će trave ljudi najviše tražiti? Posao mu nije krenuo:

„E, Bože, zašto si me ostavio? Zašto sam ja uvek gubitnik i bez sreće?“

S neba se napokon gromoglasno začulo:
„A ko ti je dao sve ove šanse? Dobio si ono najvažnije - prilike! Imaš li njih, imaš najviše!“

Sreće imamo, umemo li koristiti prilike?